Incarnatio je slikanje svetlošću. Nema kamere ni objektiva. U mraku postavljam stvari između srebro-želatinskog fotopapira i različitih izvora svetla: minerale, gljivice, sve drugo u prostoru što može da uhvati ili savije zrak. Radim naslepo. Šta je svetlost uradila na putu do papira vidi se tek posle poslednjeg ispiranja, pa je svako osvetljavanje ispitivanje, a najveći deo toga je igra.
Tamo gde foton stigne do emulzije, on oslobodi elektron u kristalu halogenida srebra. Elektron se kroz rešetku pomera tek kad se kristal oko njega složi u tačno odgovarajuću geometriju, i tada pretvara jon srebra u jedan atom metalnog srebra. To je latentna slika. Ne može se videti i ne može se poništiti, a razvijač je samo izvodi na površinu. Ono što se pojavi na papiru beleži susret svetlosti i stvari kroz koje je prošla, na kvantnom nivou.
Seriju sam nazvala Incarnatio jer taj susret ima oblik ovaploćenja. Svetlost nema masu ni stalan položaj, postoji kao raspodela verovatnoća do trenutka kad bude upijena, a onda postaje srebro i ostaje. U eksperimentu sa dva proreza čestica ostaje superpozicija mogućih stanja sve dok ne bude detektovana, a detekcija odlučuje koje od njih postaje stvarno. U mračnoj komori detekciju obavlja papir, a otisak je ono što merenje ostavi za sobom.
Radovi nose naslove u zapisu te gustine verovatnoće, |ψ|²-001, |ψ|²-002. Igra se nastavlja u hemiji, izbeljivanjem kalijum-fericijanidom, Sabatijeovim efektom i mordansažom, koji prekidaju događaj pošto se već desio i ostavljaju u srebru drugu strukturu. Oblici nalik orbitalama elektrona ili galaksijama nastaju iz slučaja u srebru, bez moje ruke u njima. Liče na nebo jer oblak elektrona i jato galaksija slede iste zakone gustine i raspodele.
Lectio na latinskom znači čitanje. Serija je počela od tankih preseka kamena, dva polarizaciona filtera i mikroskopa, i od pitanja koje sam ponela iz geofizike, o uslovima pod kojima materija uopšte postaje čitljiva.
Između ukrštenih polarizatora najveći deo materije ostaje taman. Svetlost prolazi samo tamo gde se kristal prema njoj ne odnosi jednako u svim pravcima, gde rešetka jedan zrak razdvaja na dva koja putuju različitim brzinama i ponovo se sreću na analizatoru, gde stvaraju boju na ovim slikama. Kubični kristal ostaje crn. Njegov red je previše ujednačen da bi svetlosti dao išta da ponese.
Mikroskop, dakle, beleži asimetriju u mineralu, malo odstupanje od savršene jednakosti koje kamen čuva od trenutka kad je nastao. To je zapis koji može da pročita jedino svetlost. Pod običnim svetlom tanak presek je bled, gotovo bezbojan listić stene. Između polarizatora isti taj listić pokazuje kako je kristal rastao i gde je bio napregnut, ispisano bojom. Zapis je u kamenu bio sve vreme, a čitljiv postaje tek kad kroz njega prođe svetlost jednog pravca. Fotografišući ga, čitam ono što je zapisano u kamenu.
Ovo su studije za instalaciju koju zovem Inhabited Light. Mikrografija minerala, nekoliko stotina mikrometara kristala viđenog kroz polarizacioni mikroskop, projektuje se u veličini sobe, na zidove i nazad na kamen iz kog je nastala.
U toj razmeri dvojno prelamanje i interferentne boje prestaju da budu nešto što se gleda pod sočivom. Padaju po podu, po nameštaju i po čoveku koji stoji u snopu, i unutrašnjost kristala postaje atmosfera sobe, bez ičeg dodatog osim promene razmere.
Fotografije ovde su sa prvih proba kod kuće, sa projektorom, zidom i svetlošću koju projektor vraća. Pripadaju istom pitanju kao mračna komora i mikroskop, pitanju kako svetlost, prolazeći kroz materiju, stvara prostor u kom živimo.